Serbian Holocaust
Klara Kosić, January 18, 2012, Belgrade
Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Ja se zovem Beraha Klara, udata Kosić, rodjena 1929. godine. Rodjena sam u Leskovcu. Tu su mi rodjeni otac i baba i deda i svi. Pošto je moj otac imao takav posao, otišli smo za Vranjsku Banju gde smo bili jedno šest godina i rat nas je tu zatekao. Moj otac je radio sa kudeljom za jednog Jevrejina koji je imao fabriku u Vojvodini, slao je tu kudelju na preradu i zato smo živeli u Vranjskoj Banji.
Kada je počeo rat, prvo su došli Nemci i onda su ustupili taj deo Bugarima. Vidjene ljude iz Vranjske Banje medju kojima je bio i moj otac, njih pet, šest je bilo, uhapsili su i odveli. Mi nismo pojma imali gde ga vode. U stvari, odveli su ga u Vranje u zatvor a onda su sve njih koji su bili u toj grupi poslali za Banjicu. A tamo ko god je došao skoro niko nije izašao.
Dok su putovali, bio je sa tatom i jedan profesor koji se slučajno našao u Vranjskoj Banji kod jednog tatinog prijatelja i koji je poznavao tatu. Moj otac je odmah rekao čim su ih strpali u furgone:" Ja sam Jevrejin i mene će ubiti. Vi ćete se svi spasiti, ali ja ne. Ja kao Jevrejin nemam pravo na život jer to su fašisti odredili. Ja sam svestan šta me čeka".
- On je bio jedini Jevrejin?
Da. On je bio jedini Jevrejin medju n jima. Ali taj profesor bogoslovije u Prizrenu, poznavao je tatu jer je dolazio kod familije u Vranjsku Banju, rekao je: "Znate šta gospodine Beraha, ukoliko se ja spasim spasiću i Vas". To je moj otac nama pričao kada se vratio.
Kada su došli na Banjicu, strpali su ih u jednu sobu koja je bila u prizemlju. Odatle su videli kako vode grupe. U toj nekoj grupi, pričao je otac, bio je jedan Leskovčanin, zubar, koji je video mog oca na prozoru. "Gospodine Beraha, i Vi ste tu! Nas vode na streljanje. Za dva dana i Vi ste na redu". Sobu po sobu su praznili i dovodili druge i streljali.
Ali, dok su još putovali vozom, to su bili furgoni, onaj tatin prijatelj profesor je napisao cedulju jednom svom prijatelju iz Kragujevca koji je saradjivao sa Nemcima. Napisao je na cedulji da je u vozu, u furgonu i da ga teraju za Banjicu i da dodje da ga spasi. Sreća da je taj koji je uzeo tu cedulju, ja ne znam šta je bio, da li kondukter, dao tu cedulju tom čoveku i ovaj dodje da ga izvuče. Verovatno da je bio neka velika ličnost. Kada je došao taj čovek iz Kragujevca, ovog tatinog prijatelja pozovu i odvedu. Samo su njega prozvali i poveli. "Lako je Vama, Vi ćete se izvući, ja sam svestan da neću", rekao je otac, a ovaj se okrenuo i opet rekao:" Gospodine Beraha, ja bez Vas ne izlazim". I zamislite,zaista, on je onom svom poznaniku iz Kragujevca postavio uslov: "Ako hoćete mene da spasete, ja imam jednog vrlo dobrog prijatelja, on je Jevrejin, pa i njega da...". "A, ne dolazi uopšte u obzir". "Ukoliko njega nećete da izvučete, "rekao je tom svom prijatelju koji je saradjivao sa Nemcima, "ja se vraćam nazad da poginem sa njim". I on se stvarno vratio i pričao tati šta je bilo. Kad opet dolazi vojnik (stražar) i zove ga. Ovaj je otišao, a posle su zvali moga tatu. Tata nam je pričao: "Jao, kada su me prozvali ja znam da me vode na streljanje. Kad ne! Odveli su me u jednu sobicu gde su nam satovi, prstenje i sve što smo imali bilo uvezano u jednu maramicu". Prijatelj ga je čekao dok je tata uzeo te svoje stvari i zajednosu izašli iz zatvora. Tada ga je tata zamolio: "Molim te, nemoj da me ostavljaš. Ja imam oca i majku u Leskovcu, molim te podji sa mnom". Krenuli su ka tramvaju, a na njemu je pisalo: Jevrejima i psima zabranjen ulazak. "Udji sa mnom", rekao je ovaj. Mora da je bio neka značajna ličnost, a moj otac je bio jako dobar čovek. On je činio svima šta god je mogao i dolazim do zaključka da mu je to pomoglo. "Hajdemo do železničke stanice da kupim kartu za voz za Leskovac. Ja ne smem sam".
- Ali Vaš tata ni po čemu nije mogao da se prepozna da je Jevrejin, Nije nosio žutu traku...
Ne, u Vranjskoj Banji nisu tada to nosili. Bugari su tu bili.
Kada je tata došao u Leskovac, njegov otac je bio na samrti. Kada je video mog tatu, samo je ponavljao: "Joško, Joško, gde si?". "Pa tu sam, tata". "Nisi ti Joško". Nije ga poznao. Već je bio na umoru. Sutradan je i umro.
Bugari su gonili one koji nisu Makedonci i Bugari da idu. (Kada su tatu odveli) mama, ja, starija sestra i brat smo morali da se spakujemo da idemo odakle smo došli. Takva je bila naredba da napustimo tu teritoriju.Bila je sa nama i moja učiteljica, isto Leskovčanka koja je živela u Vranskoj Banji. Jedan vagon su obezbedili za nas, ne sećam se kako, bila sam mala, strpali smo naše stvarii i došli u Leskovac.
Sa tatom nismo znali šta se dogadja.Kada smo stigli u Leskovac odemo kod babe i dede kad tata tamo! Kako smo se iznenadili! Koliko smo bili srećni, ljubili smo se. Tata je našao stan malo dalje od babe i dede.
Mesec dana pre početka rata moja starija sestra se udala. Muž joj je isto bio Jevrejin. Bio je rezervni oficir. Još pre nego što se oženio bio je mobilisan i dobio naredjenje da se javi vojsci u Skoplje. Zvao se isak. Pet braće je bilo i svi su stradali, cela ta porodica. Venčanje je bilo u Beogradu i sutradan je već morao da se javi komandanturi u Skoplju. Tu mu je bio raspored.
- Kako se zvala sestra?
Matuška. Bila je osam godina starija od mene. Tako su sestra i zet otišli. Tata im je dao para. Pre toga im je našao stan u Beogradu, kupio stvari, napunio im stan, svega je bilo.
Dok smo još bili u Vranjskoj Banji, dok nas još Bugari nisu ekspedovali, neko lupa na prozor. Kad ono moj zet. Došao je izjutra, nije hteo sa vojskom da ide, jer kao oficir je mogao da ide sa vojskom, negde su brodom išli ali se ne sećam gde. Svi oficiri koji su hteli otplovili su brodom, a njemu je bilo žao da ide, tek se oženio, i tako je došao kod nas. Da je tada otišao možda bi i ostao živ. Tako je on mami pomogao oko pakovanja (pri odlasku iz Vranjske Banje). Tako smo svi skupa živeli. Pošto smo se mi prijavili kao izbeglice, jer je takvo bilo naredjenje da sve izbeglice moraju da se prijave, mi smo ušli u Leskovac kao izbeglice. Bili smo upisani na izbeglički spisak.
- To je sve bilo 1941?
Da, sve se to dogadjalo 1941.U Leskovcu je bilo oko pedeset jevrejskih porodica. Dosta je bilo jevreja naseljeno u Leskovcu. Jednog dana tata je izašao iz kuće i sreo jednog svog prijatelja Jevrejina. "Joška gde si krenuo? Brzo beži, hapse Jevreje! Skloni se!". Sećam se da je tata došao sav uzbudjen. "Brzo, pakuj me, sada će doći da me odvedu". Mama ga pakuje...Kada se toga setim...Sreća da je i zet bio tu. Ali, preskočili su ga (nisu došli po njega). Nije smeo uopšte da izlazi, jer u dvorištu gde smo bili bio je jedan nemački špijun koji je sve pratio i gledao, tako da smo se čuvali i njega. Tata je imao puno poznanstava i dobre prijatelje. Ne znam kako je tata organizovao da se nadju neka kola da pobegne za Medvedju. Samo on da ode, jer su samo muškarce u početku hapsili. Pošto je moj brat već imao četrnaest, petnaest godina, mama se bojala da i njega ne odvedu, već sam ja pratila tatu do kola. Tata je natukao šešir na pola lica da ga ne prepoznaju, a jedan prijatelj mu je obezbedio kola, fijaker. Već je bio oktobar, hladno je bilo i ja sam tako tatu pratila do tamo gde su ga čekala kola. Tako je tata otišao za Medvedju. I u Medvedji je imao dosta prijatelja. Odatle je javio mami da se brzo pakuje, da ostavi sve i da dodjemo odmah jer će sada početi i žene da skupljaju. A kuća puna svega.
Tata pošalje fijaker po nas. Došao je čovek po nas, ali kako mama da ostavi sve, nemamo ništa kada odemo. I pošalje mama mene i moga brata. A u medjuvremenu, pre nego što je otišao, tata se dogovorio sa ćerkom i sa zetom da beže u drugom pravcu, za Skoplje, tamo su Bugari. Da ne idemo svi skupa, pa da neko od nas ostane živ. Zet je pristao. Tata je svuda imao prijatelje, svi su ga voleli. I u Grdelici je imao prijatelje, a granica je bila Grdelica. Tom prijatelju u Grdelici je javio da će doći ćerka i zet i da im obezbedi put do Skoplja. Tako je i bilo. Moja sestra je sa zetom otputovala za Skoplje, a mi smo bežali drugim pravcem.
- Vi ste bili sa tatom u Medvedji. A mama?
Moram da vam ispričam kako je mama došla. Nas je ekspedovala a ona je uzela špediterska kola da nešto od stvari ponese. Dušeke i jorgane, da imamo na čemu da spavamo. Onaj špijun u dvorištu što je bio pitao je gde joj je muž, a ona je rekla da ne zna, da je tu negde. Za dan, dva se spakovala i krenula sa špediterom. Kada su izašli iz Leskovca, dodju do sela, zaboravila sam kako se zove, partizani su već počeli da napadaju i mama nije znala gde će. Pitala je gde ima crkva i tu nadje popa koga je poznavala. U tom selu napadaju sa jedne strane partizani, a Nemci i ti špijuni čuvaju da ovi ne udju u Leskovac. Taj pravoslavni pop je bio jako dobar. Primio je mamu, a kola ubacio unutra (u dvorište). Čitave noći je pucalo, strašno je bilo. Mama se pitala kako će da se dočepa Medvedje. Sutradan se smirilo i ona krene. Kad na putu, jedan oficir, partizan. Kontrola. "Stani! Kuda idete?". Mama je procenila da je to ipak naš čovek, nije od ovih špijuna. "Ja sam učiteljica", morala je da laže, "idem u Medvedju, dobila sam tamo službu". "Slobodno idite".
Tata je u Medvedji našao stan, u stvari nije stan, bila je jedna soba.Jednom je tata sa jednim prijateljem u kafani pio kafu kad su došli četnici. Bili su ušli u Medvedju. Neko je za tatu rekao da je Jevrejin. "Majku ti jevrejsku, šta ćeš ti ovde!", počeo je jedan četnik tatu da grdi i da psuje. Taj tatin prijatelj je bio pošten čovek i zapretio je tom četniku: " Pa, on je bolji Srbin od tebe iako je Jevrejin. Dirneš li ga, kuršum ću ti u čelo!". Tako ga je spasio. Posle te prepirke, tata dodje kući i priča šta je bilo. Šta ćemo sada, moramo da bežimo i reši da idemo u Sijarinsku Banju. To je blizu. Tu je poznavao predsednika opštine. Kažem, svi su ga obožavali zato što je bio dobar čovek, što je svima činio. Zato su ga voleli.
Našli su jednu sobicu gde smo se smestili. Preko puta je bila jedna crnogorska porodica sa četvoro dece. Tu smo bili do aprila meseca (1942). U aprilu je predsednik opštine Sijarinske Banje dobio (naredjenje) da ako slučajno ima neko od Jevreja da mora hitno da ih ekspeduje za Lebane. Došao je sa tim nalogom kod tate i rekao mu: "Čitaj. I tvoja i moja glava će otići. Nego znaš šta, hajde da ti kreneš dalje". Tu je u okolini bilo mnogo muslimanskih šiptarskih sela. "Imam ja dosta prijatelja Šiptara pa će oni da te sklone". Ali, tata je rekao: "Ko zna kada će sve ovo da se završi, nego da idemo mi dalje za Prištinu. Tamo su Italijani, oni za sada ne gone Jevreje". "Dobro, imam ja u selu Mutivoda poznanike", a Mutivoda je baš na granici sa Prištinom, "ja ću ti dati pismo i javićeš se Nediću. On je bez jedne noge koju je izgubio u Prvom svetskom ratu. Srbin, fini čovek. Tamo ću te poslati da ti on nadje jednog Šiptara muslimana, pouzdanog čoveka, koji će da te prebaci do Prištine".
Pošto nismo mogli da nosimo sve stvari sa sobom, obukli smo više stvari jednih preko drugih, da imamo što više na sebi, a majka je sve ostalo poklonila onom komšiji Crnogorcu. A on je bio jako lukav. Pitao je mamu: "Gospodjo, gde si ti ostavila pare? Pazi!". Moja mama je donekle bila naivna, ali ne sasvim: "Evo, sve što imam sam ovde ušila u haljinu". U stvari, ona je na nekoliko mesta ušila pare - i u haljinu, i u tatine pantalone i na druga mesta, ali prijavila je ovome samo jedno mesto. "Dobro gospodjo, ja ću da vas vodim". On je imao kola i konje. Taj Crnogorac što mu je mama sve ostavila, zamislite. Kasnije smo saznali kada smo se vratili iz Albanije da je ispred tog sela živeo zet od ovog Crnogorca.
Ispred nas šumovito brdo, jako lepo zelenilo, šuma, a to selo (gde je živeo njegov zet) nije bilo daleko. Kaže nam Crnogorac: "Hajde tu ćemo kod ovog seljaka koga poznajem da prenoćimo". A ne kaže (da mu je to zet). Tu smo prenoćili, a pred zoru zove nas da krenemo: "Evo sviće, idemo". Put je desetak, dvadesetak metara bio ravan a onda se penjao ka šumi. Penjemo se putićem, kad vidimo četnika sa kokardom na kapi ide sa puškom pravo na nas. Prilazi tati i hvata ga za kaput. Tata je imao onaj debeli, grombi kaput. Svašta smo na sebe jadni obukli. "Majku ti jebem jevrejsku, tebe čekam". Mi smo u kući govorili španski, to je meni maternji jezik, i mama, čim ga je videla da silazi odozgo, kaže na španskom: "Sa nama je svršeno. Joško, pogledaj!". I četnik kaže: "Hajde, vodim vas kod komandanta", i zavuče nas u gustu šumu gde nije bilo puta. Moraš da slušaš, šta možeš. Zavukao nas je u duboku šumu i onda je mami odmah iscepao haljinu. Srećom mama je imala dve, tri haljine i svuda je gurala šta god je mogla, i zlato i prstenje. Čak je mom bratu stavila toplomer u džep. "Vadite šta imate po džepovima". Grabio je šta je hteo. A onaj Crnogorac glumi: "Gospodine, nemoj...". Mi smo mislili da smo u poštenim rukama. Kada nas je opljačkao, zgrabio je mog oca za ruku i počeo da ga vuče: "Hajde ti sa mnom ovamo, tebe ću da ubijem a vi ostali idite!". Sećam se kao da je to juče bilo. Ja sam se uhvatila za kosu i počela da vrištim: "Tatice!", i čupam kosu, a ovaj ga vuče da ga ubije i meni govori: "Ćuti, ćuti!", da ne bi neko čuo, put je blizu pa da neko ne čuje moj vrisak. Moja mama je bila dobra i hrabra žena i kaže: "Znate šta gospodine, mi smo u Vašim rukama. Ako njega ubijete, onda i sve nas ubijte. Mi života bez njega nemamo. Ubijte nas jedno po jedno". Dok mama to priča, ja samo vičem: "Tatice!", i čupam kosu što mi ga vodi. "Dobro, dobro, ćutite, ali nikome da niste pričali o ovome". Opljačkao je sve, čak je i neki koferčić odneo. Da bi prikrio (da je u dosluhu sa Crnogorcem), on sada kao da opljačka i njega, a ovaj mu je u stvari zet. "Daj ti šta imaš u džepovima!". "Nemoj gospodine, nemoj", glumio je ovaj. Ali mi to nismo tada znali.
Kada smo došli kod tog Nedića u to selo, tata mu je dao pismo od predsednika opštine Sijarinske Banje. On je u Prvom svetskom ratu ostao invalid bez jedne noge, a dva sina je imao u partizanima. Zato nas je predsednik i uputio njemu jer je znao da neće zlo da nam učini. On je bio jako dobar. Ni sa rodjacima ne bi tako dobro postupao kao što je sa nama. Nedelju dana je prošlo dok nije našao čoveka da plati da nas odvede u Prištinu, ali da nas ne ubije na putu. Poštenog nekog.
- Ovaj Crnogorac vas je dotle dovezao i vratio se?
Da, i to se brzo, odmah vratio da podele plen.
Nakon nedelju dana Nedić nam je rekao: "Konačno sam našao poštenog čoveka, ništa ne brinite". Rekao nam je kada i gde će taj da dodje i da će on da nas odvede. Tada mu je tada rekao: "Moram ti nešto reći što ti do sada nisam rekao. Prvo da ti zahvalim na svemu što si za nas uradio. Drugo, znaš da su me opljačkali?". "Ko te opljačkao?". Marko se zvao taj što nas je opljačkao.
- Taj četnik?
Pa, da. I tata ga opiše kako izgleda. "Pa to je zet od toga što te doveo!". Poznavali su se. A jedan Nedićev sin je stradao u partizanima, pa kada je njegova žena išla na groblje ovaj Marko ju je sreo:"Čujem imaš neke goste. Ekspeduj ih što pre, sada će doći Kozjak, pa teško i vama i njima". A Kozjak je bio čuveni četnik u tom kraju. Ona se čudila odakle Marko zna za nas i zašto se interesuje za nas pa je ispričala to mužu. Kada mu je tata ispričao šta nam je sve opljačkao, on je tati rekao:"Molim te, Joška, sedi i napiši šta ti je sve uzeo. Sutra idem u Sijarinsku Banju i odneću to predsedniku. Neće to tako proći. Što mi nisi rekao pre, ne bih ga pustio (Crnogorca) da ode". Tata napiše sve što nam je uzeo. Od para je nešto malo našao i uzeo. I Gogić sutra ode.
- Ne Nedić, nego Gogić?
Čekajte da ne pomešam. Da,Gogić, tačno. Kad je predsednik opštine to video, nije verovao. To smo saznali kada smo se već vratili, tada smo otišli svojim putem. Odmah je pozvao ovoga (Marka). "Zato ti prodaješ stvari. Mi smo se čudili odakle ti, a ti opljačkao Joška!". A on je te stvari već prodavao. Lom je taj predsednik napravio.
Bilo je zakazano da nas taj Albanac čeka. Imao je pušku. Došli smo do jedne italijanske karaule. Još nismo došli u Prištinu. Peške smo išli sa ovim Šiptarom preko brda. On sa puškom. Kod karaule mora da nas prijavi. Mama na španskom, da nas ovaj ne bi razumeo, kaže: "Joj, šta nas čeka!". Ali, morali smo. Sreća da je moja mama znala francuski. Pre rata je svaki Jevrejin morao da uči jedan strani jezik. Možda nije samo onaj koji nije imao para, inače svako je znao neki jezik. Mama je divno govorila francuski. Tu na karauli je razgovarala sa jednim Italijanom. Pitao je gde idemo, zbog čega, da li smo partizani. Ona kaže:"Kako da budemo partizani sa ovom dečicom? Zapalili su nam kuću u selu", morala je da laže, da ne oda da smo Jevreji, "i idemo u Prištinu. Tamo imamo familiju".
- Da li se sećate da li su vam tražili neka dokumenta?
Ne sećam se toga. Uglavnom, puste nas. Prenoćili smo u jednom selu. Skuvali su nam divan ručak. Sećam se da su pile jedno ispekli, divno su nas dočekali. Mislili su da su nam kuću zapalili, da nemamo ništa i da bežimo. Srbi su bili. Izjutra su došla dva naoružana italijanska vojnika sa jednim konjem i pošli smo sa njima. Bili su jako dobri. Malo su davali tati da jaše na konju, malo mami.
- Gde su vas oni vodili?
U Prištinu. Peške preko brda, ne putem. Italijani nas sprovode. Kada smo ušli u Prištinu, tamo se igra, peva, kao da rata nema. Tamo su došli neki ministri iz Albanije, tako su nam rekli. Mi nismo znali gde nas vode. A vode nas u njihovu prefekturu na ispitivanje. Pričali su sa mamom na francuskom. Šta je mama rekla, ne znam, ali pošalju nas sve skupa u prištinski zatvor. Sinjor Domeniko se zvao taj glavni u zatvoru. Vidite, i to sam zapamtila! Kad smo ušli u taj zatvor a tamo preko pedeset Jevreja iz Beograda koji su bežali. Tata ih je poznavao.
- To je 1942?
1942, jeste. Bilo je proleće kada smo bežali. Tata je tu video puno poznatih i odmah nam je bilo lakše. Kako bude njima, biće i nama. Bile su tri, četiri sobe, a mi smo spavali u hodniku. Na čemu smo spavali više ne znam, da li na kaputima, ali samo znam da smo spavali na podu. U jednoj sobi su bili partizani koje su Italijani uhvatili, a u drugoj sobi su bili lopovi. U hodniku i u drugim sobama su bili Jevreji. Ovi partizani i lopovi su imali pravo da na pola sata izadju u dvorište. Bilo je veliko dvorište, bila je tu voda. Kada njih puste, mi moramo da udjemo unutra da ne bi sa njima imali kontakt. Nas su puštali slobodno da izlazimo u dvorište. Od hrane nam nisu davali ništa osim po jedan hleb dnevno. Nas četvoro četiri hleba. Sreća da su spolja kod ograde dolazili ljudi pa smo prodavali njima hleb. Ko će četiri hleba da pojede! A uz te pare (od prodaje hleba) i tata je imao neke pare, pa bi zamolio te ljude da nam kupe nešto. Tu su sa nama sve bili lekari, inženjeri, ekonomisti... Bože, kakvi su to ljudi bili! Pre nego što smo mi došli, omogućeno je deci da uče italijanski jezik. Nama su rekli da se priključimo...
-Ko Vam je rekao?
Ovi iz zatvora. Nas su decu puštali..
.
- Van zatvora? Deca su mogla da izlaze?
Da. Mi smo mogli, ali tata i mama ne. Samo deca. Imam čak i sliku gde smo se svi slikali sa učiteljicom. Svaki dan smo išli na italijanski. Sinjor Domeniko nas je puštao. Bilo nas je dosta dečice. Tu smo bili tri i po, četiri meseca. U to vreme je došao jedan ministar iz Albanije i bila je velika svečanost. Medju nama Jevrejima je bio jedan koji je znao da snima. Kako su to Italijani u zatvoru saznali nemam pojma, ali njega su odredili da snima doček tog ministra. On je iskoristio tu priliku da ovome ispriča da su tu Jevreji u zatvoru i da nas ima puno. Već su Nemci počeli da odvode iz zatvora. Pre nego što smo mi došli već su odveli neke. Čim te Nemac odvuče, gotov si. Ovaj naš čovek zamolio je ovog ministra da nas prebaci u Albaniju, samo da ne ostanemo tu. Posle toga su doneli odluku da odemo za Albaniju.
- Sve vas Jevreje iz tog zatvora?
Da. Išli smo otvorenim kamionima, a Albanci, Šiptari su nas gadjali kamenicama. Ovi naši Šiptari sa Kosova. Sve smo ovako (rukama pokrivali glavu) da nas kamenica ne pogodi. Prenoćili smo u Tirani i odatle smo otišli u Šijak. Bilo nas je tri, četiri grupe, ne znam po koliko u grupi, koje su smeštene po raznim mestima. Mi smo bili u Šijaku. To je jedno malo, vrlo lepo mesto izmedju Tirane i Drača. Divno jedno mesto. Tu smo bili slobodni uz obavezu da se javljamo italijanskoj prefekturi i to je radio muškarac, glava porodice.
Malarija je vladala i razboli se moj tata, pa moj brat. Para nemamo, nemamo ništa, jezik ne znaš. Bila je jedna Jevrejka koja je znala perfektno italijanski i mama nju zamoli: "Hajde, molim te, zaposli Klaru, nešto da radi". Ona meni nadje da čistim kod jednog berberina. Zvao se Alija i prema meni je bio dobar. Svi su znali da smo iz Srbije i bilo im je žao jer su znali da smo izbeglice. Ko god se šišao ili brijao, davao mi je bakšiš. Kada je moj brat ozdravio , dolazio je da me pita imam li nešto para, a ja mu punu šaku izvadim iz džepa da ide da kupi hranu.
- Kako se brat zvao?
Isak. Jednog dana mi je Alija kazao da će da me vodi svojoj kući da me upozna sa svoje dve žene. Oni su imali pravo da imaju pet žena, a on je imao dve. U medjuvremenu smo i brat i ja perfektno naučili albanski. Niko nije verovao da nismo Albanci. Odveo me jedno veče kući. Večera je kod njih glavni obrok. Kod nas ručak. Bio je postavljen okrugao nizak stočić, sedneš dole, prekrstiš noge i jedeš. Ja ne znam kako ću da jedem, nema viljuške, nema ništa. Gledam kako će oni, kad oni rukama kidaju pitu. Upoznao me sa svojim ženama. Zatekla sam ih kako dole sede kraj vatre, kraj ognjišta, kako deci trebe vaške. Jako su me lepo primile. Otvorile su mi orman da mi pokažu svoju odeću. Šta ima jedna, ima i druga. Iste haljine, sve isto. Da bi se pohvalile, pokazivale su mi haljine.
Pošto je moj gazda obrezivao decu po selima, i to je radio, a pošto sam ja naučila zanat, ostavio mi je (da ja brinem o) radnji. Ja sam i šišala i brijala, sve sam ja to naučila. Deset dana njega nema. I jedan njihov albanski oficir poče meni da zakazuje sastanak gde da se nadjemo. Počeo je on da se vrti oko mene, a ja dete slušam mamu: "Pazi!. "Ne brini mama". Kada je došao Alija, ja njemu ispričam kako mi je taj dosadjivao. Kad je opet došao taj oficir, ovaj ga je tako izgrdio da ovaj nije više nikada ušao u berbernicu. Svi su me branili i čuvali. Tako sam tu naučila zanat. Dok je on išao na obrezivanje, ja sam ga zastupala. Jednom je biciklom išao za Dubrovnik. Hteo je tamo treću, mladju ženu da uzme. Ja onako neiskusna pitam ga: "Pa, imate dve žene, kako sad treću?". Kod nas u Srbiji za to se nije znalo. Onda mi je objasnio: "Kada sam ženio ovu prvu, oženio sam je da bi radila na polju i oko kuće, iako je starija i to dosta. Onda sam uzeo ovu drugu, a sada hoću mladju. Mogu do pet žena da imam". Ja se iščudjavala. Bila sam mlada, pojma nisam imala. Ali, svi su me voleli, poštovali i pomagali.
1943. godine ulaze Nemci. Italijani pevaju srećni što idu kući. Sa njima nam je bilo lepo. Tata i ovi ljudi koji su tu ostali, dogovore se i ne znam kako, ali nam nabave isprave kao da smo muslimani iz Bosne. Ja sam se zvala Kadire, a umesto Beraha - Braha. Jedna drugarica me zove: "Kadire, Kadire!", i sve me gura, a ja dok se setim da sam Kadire...Moja mama je nosila šalvare, kako se tamo nosi.
Kada su se Italijani povukli, mi smo morali da bežimo u jedno selo . Tamo nas je odveo jedan tatin prijatelj Albanac. Hteli smo da vidimo šta će Nemci da rade i da budemo tamo dok se snadjemo. Išli smo peške. To su brda, to je kamen, jedva smo išli po tom kamenju. U medjuvremenu, pojavili su se partizani. Borili su se protiv Nemaca i počela je pucnjava. Čak su Nemci uspeli da dodju do tog brda u selo (gde smo se smestili). Nema puta, visina, vrlo je teško bilo doći do tamo, ali su oni čak tamo došli jedne noći. Pucnjava. Mi gledamo - dole niže u selu kuće zapalili. Mi smo bili u jednoj kući gde su se molili Bogu, kao crkva, a nama su dali jedno odeljenje gde da spavamo. U početku dok se čovek snadje ide kao prosjak. Gledamo - zapalili onu kuću,zapalili drugu. Kuće pale Nemci. Užasne stvari su radili. Onda čitavo selo reši da pobegne dole (na drugu stranu padine) gde opet ima neko selo. I mi podjemo sa njima. Ja sam heroj bila, ničega se nisam plašila. Pošalju me da vidim šta se u našem selu gore dogadja. I nas pet, šest, sedam, čini mi se da je i moj brat bio, podjemo gore. Kad smo došli, Nemci baš u našoj sobi, sa dvogledima posmatraju, traže partizane po brdima. Ja kako sam ušla, ućutala sam, a on (Nemac) me povukao unutra i pokazuje dvogledom: "Partidjan, partidjan?". Ja samo sležem ramenima, kao ne razumem, sva sam se stisla. A drhtim... Mislila sam da mi piše na čelu ko sam i šta sam. Bojala sam se njih strašno. I ništa, pustili su nas. A nisu smeli tu da zanoće, bojali su se. Tokom noći su pobegli, nijednog više nije bilo. Dodjemo mi dole do mesta gde je bila vodenica. Tu je bilo jedno odeljenje gde smo i jednu noć prespavali. Sutradan se čitavo selo vratilo. Bio je jedan Albanac, čini mi se da je bio negde učitelj. On mi je davao da čitam izveštaje u kojima je pisalo kako i gde patrizani napreduju. Jedne noći, mama i ja smo ostale još u selu, a tata i brat su se spustili dole u jedno selo da vide šta će da rade i gde će da idu. Nismo mi bili jedini Jevreji, bilo je još Jevreja. Ja čitam onaj izveštaj...
- Naglas?
Ne naglas, u sebi. U tom selu svi su bili partizani. Kad ujutru pred zoru, neko lupa. Ja i mama same. Mama kaže: "Ko li je, da ne otvaramo", a ja: "Kuš oš?" - ko je. Ja sam bila strašno smela. "Apri! Kadire, Apri!", - otvori. Ja otvorim, kad ono to onaj što mi je davao izveštaje da čitam. Pita: "Ima li ovde Nemaca?". Valjda je došao da izvidi, partizan je bio. Mama da me ubije što to uzimam da čitam, što se u to petljam. A mene je interesovalo kada ćemo se osloboditi da idemo kući.
Tata nam je javio da sidjemo do njega u selo, pa da idemo dalje. Kako su nas ispratili ti iz sela, suze su im išle. Tamo smo bili jedno deset, petnaest dana. Tako smo se oprostili od njih i otišli u Tiranu.
Kada smo došli u Tiranu, svako se snalazio kako je znao i umeo. Tata se zaposlio kod jednog kafedžije koji je znao srpski. Tu je pravio ćevapčiće i pljeskavice, a moj brat mu je pomagao. Normalno smo živeli. Mamina rodjena sestra bliznakinja isto je živela u Tirani, odnosno pobegla je i došla do Tirane.
E, tada je tu došla jedna šiptarska divizija sa Kosova. Oni su počeli čuda da prave svom narodu albanskom. Svake noći su počeli da ubijaju. Izjutra je moj otac morao da izlazi jer je radio. Samo leš do leša. To je bilo dok se nisu pobunili pravi Albanci. Oni su imali svoju vojsku i zapretili se da niko ne sme biti streljan dok se ne ispita zašto je kriv. To je moga oca spasilo.
- Znači, oni su samo divljali, mogli su da rade šta hoće?
Došli su i divljali. Dobro sam ja rekla da je to krvoločan narod u odnosu na one prave Albance - oni su kao da su naši ljudi, da ti pomognu...
Ovi su saznali tatinu adresu i da je iz Srbije i došli su po tatu i odveli ga. Dan ranije Albanci su im zapretili i naredili da ne smeju da streljaju nikoga, pa su Kosovari sa tim stali. Tatu su odveli. Ja, brat i mama smo seli dole u jedno ćoše i plakali.Sutradan mi mama kaže: "Hajde, Lalo, molim te, idi i vidi da li je tata živ". Lalo - tako su me obično kod kuće zvali. Brata ne sme da pusti. Muško je, da ga ne zadrže. Ne znam kako sam se snalazila, ipak sam bila dete. Dodjem ja tamo u sud ili šta li je već to bilo, nemam pojma. Kažem kako su mi oca zatvorili,ne znam da li je živ, kažem kako se zove. "Sada ćemo da vidimo da li je u zatvoru". Otišli su da vide i kažu mi da jeste tu, da je tata živ, da se ništa ne brinem i da će doći kući osim ako nije nešto uradio. Fini su Albanci bili. Ja kažem da hoću da ga vidim i počnem da plačem. Nisam im verovala. I sažale se na mene dete i dovedu mi tatu. Jao, kada me tata video! Zagrlio me, ljubi me. "Tata, doći ćeš kući, evo rekli su mi. Pošto ništa nisi uradio, doći ćeš!"
A sa mamom smo se dogovorili da me ona i brat čekaju kod Bose, njene sestre. Odem ja tamo brzo i saopštim mami: "Tata je živ, lično sam ga videla!". Nisam im verovala (da je tata živ dok ga ne vidim). Kažu - idi kući, tata će doći. E... Mala sam bila, ali koliko sam već znala. I stvarno, u podne su ga pustili.
Sretnem se sa jednom Jevrejkom jednoga dana u Tirani. Mama me poslala da nešto kupim. "Hajde", kaže "sa mnom kod turskog konzula". Ona je znala da šije i šila je nešto konzulki. Podjem ja sa njom. Konzulka je imala malu ćerku, zvala se Žale. Slatka mala, ako je dve godine imala. Dok se ova dogovarala sa konzulkom, ja sam se igrala sa malom. Turski konzulat je bio u Novoj Tirani. Ima stari deo Tirane i Nova Tirana. Kao Novi Beograd. U Novoj Tirani tada su bili konzulati. Ja se igram sa malom, mala me zavoli i pita konzulka: "Ko je ova mala, čija je?". Kaže (ova Jevrejka): "Od moje prijateljice ćerka". "Pa bi li ona došla da se igra sa mojom malom. Evo kako je Žale voli? Ajde mi je pošaljite, volela bih da ona bude tu sa detetom". Ova to ispriča mojoj mami, ja kažem da jeste slatka mala. Mama moja dodje kod konzulke i ova kaže: "Koliko hoćete da platimo? Mi ćemo da je hranimo, oblačimo, tu će da spava". Imala je jednu divnu sobicu, valjda za šminku, jer je tamo bilo ogledalo za šminku. Bio je tu i jedan kauč, pa kada sam još videla zavese...Kada sam tu ušla, kao da sam ušla ne znam gde. Mama pristane. Pita me da li hoću da ostanem. Kako da neću!
Kako mi je bilo lepo tamo. Oni su me zavoleli, a mala nije mogla da se odvoji od mene. Pored njih sam i turski naučila. Ručala sam sa njima, nisu me odvajali, kao da sam njihova. Bila je tu jedna sobica u koju je ulazio konzul, nešto tu čačka pa ode. Konzul je bio mator, a ona mlada, lepa žena. On je jedva išao, ali je bio doteran gospodin. Kako je tu bila moja soba, vidim da on ulazi tu u jednu malu sobu u kojoj ništa nije bilo, samo neki orman. Jednom ja vidim kako su otvorena vrata od ormana. Ja brzo odem dole gde je konzul imao kancelariju i kažem mu: "Otvoren Vam je orman". Dodje on gore, a tu je imao zlata. To mi je on ispričao, video je da sam poštena. Dodje on brzo gore, valjda je zaboravio da zaključa i kaže mi: "Svaki mesec po jedan dukat spremam maloj".
Moja je mama dolazila. Davali su joj po sto leka kada god bi došla. Imali su ljudi. I ne samo to. Oni su iz Turske dobijali hranu - džak pirinča, džak makarona, džak šećera...Mami su svašta davali, napune joj kese. A mene su obukli od glave do pete.
Jednom je turski konzul trebao da ide kod nemačkog konzula, nešto je ovaj priredjivao. Konzulka mi kaže da se lepo obučemo i ja i mala, svi idemo. Ja počnem da plačem: "Ne, ne i ne!". "Pa ideš sa nama!". "Neću, neću, bojim se! Ubiće me!". Toliki sam strah od Nemaca imala. Verujte mi, kada god bih legla uveče da spavam, svaku noć sanjam da me streljaju uza zid. Samo se o tome pričalo dok smo bili u zatvoru (u Prištini) - odoše ovi da ih streljaju. Kada se toga setim...
- Konzul i konzulka su znali da ste Jevrejka?
Da. Oni su garantovali mami da se meni ništa neće dogoditi i ako se zarati da će da vode i mene za Tursku. Samo su dozvolu tražili od mame. Mama je rekla da bolje da u tom slučaju odem sa njima nego da ostanem. Ako oni ne ostanu živi, bar ja da preživim. Kada sam rekla da neću da idem kod nemačkog konzula, sad oni ne mogu da vode malu jer ne mogu tamo da vode brigu o detetu. Tako ni mala nije išla zbog mene. Razumeli su, osetili su moj strah, koliko se bojim. Činili su mi stvarno mnogo dobra.
E sada, počeo je rat izmedju albanskih partizana i Nemaca. Partizani su napredovali, počela je pucnjava. Kod konzula dolaze Nemci da ga evakuišu. Već je kraj rata. On dolazi odozdole iz kancelarije i kaže: "Spremajte kofere". Kaže da se i ja spremam da idem sa njima. Svi idemo. Ja kažem: "Ja ne idem. Ja da idem sa Nemcima!". Plačem, kukam. Tako ni konzulka nije otišla zbog mene. Ostala je sa malom, a konzul je sam otišao. Morao je. Došli su po njega u tačno odredjeno vreme, koferčine dole, odvukoše i njega i koferčine. Ostali smo, a on je tu imao i portira i službenike koji su tu radili, pa kuvaricu.
Puca, partizani već blizu, a ja srećna. Čekam slobodu. Kako su dole bile kancelarije, a stan gore, ja izadjem gore na prozor i gledam. Konzulka i ovi su bili u podrumu, a ja pobegnem da gledam. I stvarno sam imala sreću. Kako sam kroz prozor posmatrala tu pucnjavu, sutradan sam videla kako je jedan metak tu pogodio zid. Tako su partizani napredovali, ali pre toga kada se već čulo da se partizani bore, Jevreji su se povukli - pobegli su po selima. Skoro svi. Moji su došli po mene da me vode sa sobom u neko selo. Ja se opraštam od njih, mala plače za mnom, konzulka bi da ostanem. Ali ja se ne odvajam od mojih. Dodjemo mi u neko selo tamo, kad preko noći borba. Pucnjava je bila strašna, ležali smo dole na podu, meci samo lete. Puno Jevreja je bilo u tom selu. Bio je odredjeni dan u nedelji kada se išlo u Tiranu na pijacu, odredjen pijačni dan. Jedna seljanka ide u grad nešto da proda i ja pitam mamu da idem i ja sa njom da idem da vidim Žale. Puste me da idem, ali da se vratim nazad sa tom ženom. Jao, kada me Žale videla! Grli me, ljubi. Kaže konzulka da je mala oslabila i da tuguje za mnom. "Ostani", rekla mi je, "pa neka ova žena javi tvojima". Ja ne smem, ali ona ostani, pa ostani, drž ne daj, i ja ostanem. Napišem mojima pismo i oni šta će, ostave me. U medjuvremenu, počnu strašne borbe.
- Posle toga je bilo kada ste stajali na prozoru?
Da, to je posle bilo. Dodjoše Nemci po konzula, ubaciše u njihova kola dve velike koferčine i on ode. Konzul je imao dobre veze. Bio je jedan koji je bio neka velika ličnost sa kojim je konzul bio u kontaktu. Rat se vodi, pucnjava užasna i konzulka reši da idemo kod njega u stari deo Tirane. Portir nas je do tamo vodio. Ne smemo da idemo cestom, tu je pucnjava. Kako je cesta, pa konzulat, tu su sve ogradjene kuće. Poredjasmo se, portir uzeo dete, pa ja i konzulka idemo i bila je još jedna sobarica ili šta je bila, još jedna žena. Kako mi idemo da predjemo u drugo dvorište, partizani su već tu došli i napravili rovove. Kada sam videla petokrake, počnem da vičem : "Smrt fašizmu!". Kada sam njih videla, ko braću da sam videla. "Hajde, hajde, brzo!", govore nam da prodjemo, jer glavni put je tu a Nemci beže. Tu je bio konzulat i još neke velike zgrade, a oni su tu bili sakriveni.
Tako smo došli kod onog čoveka. Bogat neki čovek, lepa kuća. Dobili smo tu sobu. Borbe su se vodile u Novoj Tirani, a ovde je bilo mirno. Bila je pijaca i kako Klaru sve interesuje ode Klara na pijac. Kad oni fijuuu, sa onog brda gadjaju Nemci minobacačima. Puna je pijaca bila.Vide odozgo narod. Povlače se Nemci, masa njih. Dodjem ja kući i pita me konzulka gde sam bila. Ona jadna drhti zbog mene. "Nemoj, pa zašto ideš?!". A mene sve interesuje, svuda volim da njuškam, da vidim.
Tri do četiri dana se vodila borba i odjednom - gotovo. I tako, kada je došao kraj, moji su došli iz sela,srećni što sam živa.
Nisu svi Jevreji hteli da idu u Jugoslaviju jer su čuli da će Jugoslavija biti komunistička. Znači da radiš a nemaš ništa. A mi smo medju prvima krenuli za Srbiju. Tako smo se vratili. Došli smo pravo u Leskovac i tu počeli normalan život. A ja srećna što čujem srpski da se govori. Što je to teško kada ostaviš svoju zemlju i ideš u tudju. Verujte da je to mnogo teško, kao da ostaviš majku svoju negde.